EU I EVRO SU PREŽIVELI. Emanuel Makron je novi stanar Jelisejske Palate

 


Autor: Ivana Vicai, Fakultet za medije i komunikacije


Emanuel Makron je novi predsednik Francuske.

On je neprijatelj desnice, centrista, kandidat otvorene Francuske koja ima svoje interese i koja je spremna da te svoje interese i brani, ali da deluje u svetu i sa svetom.

On je bivši bankar, ekonomski savetnik Fransoa Olanda, ministar ekonomije.

Čovek koji se nikada do sada nije kandidovao ni na jednim izborima niti je uopšte donedavno imao svoju političku stranku.


Mnogi su predviđali njegovu pobedu uprkos tome što je neposredno pre drugog kruga napravio par ozbiljnih grešaka.


Prvu grešku, po mnogim analitičarima i poznavaocima političkih i društvenih prilika u Francuskoj, napravio je kada je teatralno proslavio svoju pobedu u prvom krugu, već siguran u svoju novu funkciju, odnosno, u svoju pobedu i predsedničku fotelju.

Drugu grešku, po meni, mnogo ozbiljniju, napravio je neposredno pred drugi krug kada je, čini mi se, vrlo nepromišljeno, nespretno i pomalo naivno pokušao da pridobije i po koji glas onih birača koji su malo desno od centra ali su još uvek neopredeljeni.

Tako je samo šest dana pred drugi krug šokirao i možda razočarao neke svoje glasače izjavom (ultimatumom):

Ukoliko se EU ne promeni, Francuska izlazi

Ovim potezom Makron je rizikovao da izgubi ne samo svoje glasače, nego možda i da otera one neodlučne na stranu Le Penove, a da ni ne spominjemo šta je moglo da se desi sa tvrdokornim levičarima kojima Melanšon nije preporučio da glasaju za Makrona.

Oni su mogli da odluče da bojkotuju drugi krug (što su neki od njih i najavili), i da ne izađu na glasanje jer prosto nemaju za koga da glasaju (desničarka svakako nije bio njihov izbor, a centrista je za njih “mlaka” opcija ili čak izdajnička opcija).

Sa druge strane, mnogi glasači koji su po uverenju umereni levičari ili umereni desničari verovatno su glasali za Makrona jer im je on bio bolja opcija od Le Penove.


Makron se nikada do sada nije kandidovao ni na jednim izborima niti je uopšte donedavno imao svoju političku stranku.


Takođe, jedan deo biračkog tela koji još nije bio opredeljen mogao je da se oseti ucenjeno idejom da glasa za Makrona samo da ne bi pobedila Le Penova i taj deo glasača je mogao da svoj glas da njoj, iz inata.

Možda je na taj način Makron i izgubio deo glasova, ali je ipak na kraju dobio bitku koju je vodio protiv Le Penove.

Ali da li je dobio rat?

Da li je pobedio sveprisutnu ideologiju desnice u francuskom društvu koja se svakako nije predala bez poštene borbe iz koje nije izašla, rekla bih, kao totalni gubitnik nego kao neko ko je samo uzeo tajm aut da bi se u potpunosti oporavio i vratio jači nego ikad?

Možda je pobedio Le Penovu ali da li je pobedio njenu ideju?



DESNICA U FRANCUSKOJ IZGUBILA BITKU, ALI NE I RAT

Ovi izbori su dokaz da ekstremna desnica u Evropi nije više samo mit, marginalizovana grupa čudaka istomišljenika ili tekovina iz prošlog veka, priča o nacizmu (ili fašizmu) iz Drugog svetskog rata (ovde odmah treba napomenuti da je možda neumesno uporediti savremenu desnicu u Francuskoj sa nacizmom (ili fašizmom), ali treba dodati da ona svakako jeste jedan vid ekstremnog nacionalizma, ako ništa drugo, koja ima nekih sličnosti sa nacističkim i fašističkim idejama, bar po pitanju nacionalizma (fašizam – ideologija usmerena na državu) i rasizma (nacizam – ideologija usmerena na narod, rasu).

Takođe, treba istaći i da postoje razne druge varijante nacionalizma (šovinizam, kleronacionalizam), a da koreni ovakvih ili sličnih ideologija potiču još iz davnina: slične ideje postojale su daleko pre Hitlera i Musolinija).

Ekstremna desnica u EU je stvarnost. Ona čak više i nije prava desnica koja obavezno ima nacističke (fašističke) ideje.

Samo u nekim državama EU kao što su Ukrajina, Mađarska ili Grčka desnica je ostala odana svojim arhaičnim (možda i primitivnim) idejama i izvornim ideologijama (veoma sličnim onim iz prve polovine prošlog veka).

Međutim, u mnogim zemljama Evropske unije kao što su Holandija, Danska ili Velika Britanija (koja više i nije članica EU), desnica nema konrektnu fašističku ili nacističku misao kakvu poznajemo iz prošlog veka, ali ima neke sličnosti sa iskonskom ideologijom – ksenofobiju, rasizam, a posebno islamofobiju.

Takođe, današnja desnica za razliku od one iz tridesetih godina prošlog veka uglavnom prihvata parlamentarnost i pristaje na demokratski način dolaska na vlast (zvanično), ali kada jednom dođe na vlast pokazuje sklonost ka jednopartijskom sistemu i autokratiji.

Dakle, desnica je danas hibrid koji je evoluirao za ovih nekoliko decenija i postao mnogo mudriji, perfidniji i moderniji. Desnica se danas lako infiltrira u sve slojeve društva i institucija pomoću svojih prilagođenih, uglađenih i naizgled prihvatljivih stavova.


Desnica igra na kartu populizma i nacionalizma. Ali, od skoro, i radničkih prava.


Donedavno, radničkla klasa je tradicionalno glasala za levicu jer se ona uvek zalagala za prava i bolji položaj radnika. A sada na tu kartu igra i desnica.

Ona više nije fokusirana samo na teritorijalne interese, državu, već i na interese naroda. Zbog toga ne čudi što u Francuskoj za desničara nije glasao samo poneki okoreli patriota i deo srednje klase već i radnička klasa.

Desničar sada ubeđuju radnika da mu stranac oduzima radno mesto, a u kapitalističkom društvu je to nešto najstrašnije što može da se dogodi.

Okolnosti pod kojima se ekstremni nacionalizam ponovo rađa su slične onima iz prošlog veka: ekonomska kriza i nezaposlenost.

Sa druge strane, okolnosti se istovremeno itekako razlikuju: migrantska kriza kojoj se ne nazire kraj. Zatim, problemi za koje se optužuju imigranti koji su već odavno na evropskom tlu (francuskoj teritoriji – pretežno imigranti iz severne Afrike). Osnovano se smatra da su neke džamije u Francuskoj postale su kolevke ekstremnog islamizma. Naravno, tu su i teroristički napadi. Sve to utiče na porast nacionalizma i objašnjava popularnost desničarskih partija u Francuskoj.

Shodno tome, postavlja se pitanje da li je Marin Le Pen zaista mogla da pobedi i postane predsednica Francuske?

Ulazak Nacionalnog fronta na čelu sa Marin Le Pen u drugi krug izbora nije bio sam po sebi šok (setimo se samo da je upravo njen otac i osnivač stranke, Žan Mari Le Pen bio glavni rival Žaku Širaku na izborima 2002. godine), ali izbori u celini itekako jesu.

Ogromna izlaznost birača u prvom krugu, male razlike u broju glasova između četiri najbolje plasirana kandidata od kojih su dva bila desničari (Fransoa Fijon i Le Penova). Istina, ne možemo izjednačiti Fijona i Le Penovu ali ne možemo zanemariti činjenicu da imaju određenih sličnosti.



FIJON I LE PENOVA IMAJU ODREĐENIH SLIČNOSTI

Oboje su se zalagali za automatsko izbacivanje imigranata, bolje odnose sa Rusijom, reformisanje EU (tu se krije glavna sličnost i razlika). Zajedničke ideje su bile promene u EU: pregovori, davanje većih ovlašćenja članicama, čuvanje granica. A tu su i ideje oko kojih su se sukobljavali: Fijon – osnaživanje valute (evra) i čuvanje spoljnih granica EU, Le Pen – čuvanje francuskih granica (zabrana imigracije), vraćanje francuske valute (franak) i izlazak iz EU ukoliko nije moguće postići veću autonomiju u okviru nje.

S obzirom na to, imam utisak da bi na dugoročnom planu, rezultat ovih izbora bio sličan ako ne i identičan da su Le Penova ili Fijon pobedili.

Recimo da je Fijon ušao u drugi krug, a zatim pobedio, možda bi njegova pobeda dovela samo do prolongiranja nezadovoljstva u zemlji i na kraju do referenduma o izlasku Francuske iz EU. Njegove ideje o (re)konstrukciju EU (veća ovlašćenja i premeštanje nekih institucija u prestonice članica – decentralizacija), obesmislile bi ideju o zajedništvu i uopšte postojanju Evropske unije, ili bi možda, suprotno mojoj misli, Fijon postao centrista pa čak i levičar i tako prokockao poverenje građana koji su glasali za njega - umerenog desničara?

Ne treba zaboraviti činjenicu da je Fijon posle prvog kruga pozvao svoje glasače da glasaju za Makrona.

Vratimo se Marin Le Pen.

Iako je Fijon tokom čitave svoje kampanje govorio o francusko - ruskom prijateljstvu i partnerstvu, Putin je još u martu pozvao Marin Le Pen da mu bude gošća u Moskvi čime je nedvosmisleno pružio podršku upravo njoj, a ne njemu.

Takođe, smatra se da je i Donald Tramp pružio podršku Le Penovoj kada je objavio tvit o tome kako Francuska neće još dugo trpeti teroririzam i terorističke napade (a poznato je koliko se ona i Tramp slažu u stavovima oko imigracije). Le Penovoj je podršku nakon prvog kruga pružio i desničar Nikola-Dipon Enjap koji je osvojio relativno mali procenat glasova koji ipak ne treba zanemariti (oko četiri posto).

Osim toga, Marin Le Pen se trudila da ublaži nekadašnje ideje svog oca i politiku Nacionalnog fronta koji su bili još radikalniji. Ona je pokušala da izgradi novi imidž ove partije koji bi bio mnogo manje antisemitski i rasistički obojen.

Na ovaj način uspela je da za pet godina, otkako je na čelu stranke, poveća njenu prijemčivost i popularnost u narodu. Ipak, ona ovim potezom nije drastično promenila svoju politiku. Ostala je verna načelima desnice i tako zauzela stav koji je i dalje veoma daleko od stava jednog centriste (naravno, pod uslovom da taj isti centrista ne počne da skreće udesno kada mu to odgovara).

Le Penova je ostala otvorena u svojim izjavama i stavovima po pitanju stranaca, a pogotovo muslimanskih migranata (zbog toga je često bila javno kritikovana i optuživana, a zbog navodnog govora mržnje je čak bila i na sudu). Ali u zemlji koja je podnela tolike žrtve posle niza terorističkih napada čini se da je sasvim očekivan porast nacionalizma i tolika podrška političarki koja se zalaže za automatsko izbacivanje ilegalnih imigranata ali i onih koji učine i najmanji prekršaj. Možda je upravo to moglo da donese pobedu Le Penovoj.


Putin je još u martu pozvao Marin Le Pen da mu bude gošća u Moskvi, a Trampov tvit o tome kako Francuska neće još dugo trpeti terorizam i terorističke napade, mnogi smatraju upravo podrškom Le Penovoj


Možda su se neki Francuzi, koji donedavno nisu bili skloni desnici, zaista i zapitali: “Čekaj, možda i nisam za izlazak iz EU, ali sam za to da se sigurno osećam u svojoj zemlji i da ona pripada meni, da Francuska pripada Francuzima”, i eto glasa za Le Penovu. Sem toga, ona se zalagala i za garantovani odlazak u penziju sa šezdeset godina i trideset - petočasovnu radnu nedelju, a to je ono što je jednog prosečnog Francuza iz unutrašnjosti koji nikada nije ni video migranta, moglo najviše da interesuje.

 

FRANCUSKI IZBORI I SRBIJA

Na kraju, dotakla bih se i odnosa između naše zemlje i Francuske. Pod zaista neprijatnim okolnostima (Francuska pušta na slobodu Haradinaja), i trenutno lošim odnosima između naše zemlje i Pete republike, zaboravljamo da smo donedavno slavili prolazak Marin Le Pen u drugi krug izbora i nadali se njenoj pobedi. Zbog čega?

Da li smo se nadali da će se tada nešto značajno promeniti u našim odnosima ili čemu smo se uopšte nadali?

Le Penova je prošle godine dala veliki intervju Geopolitici u kome se osvrnula na prijateljeske odnose njenog i našeg naroda, Kosova, bombardovanja... Govorila je o prijateljstvu između Francuske i Srbije koje traje još od srednjeg veka, pa tokom Prvog i Drugog svetskog rata, sve do dana današnjeg sa tim što je, uzgred rečeno, Francuska učestvovala u bombardovanju naše zemlje i jedna je od država koja je priznala Kosovo. Naravno, ona je za sve to okrivila tadašnju vlast u Francuskoj, ali i potčinjenost i poslušnost njene države Americi i Nemačkoj.

Sada se nameće pitanje da li bi i šta Le Penova učinila za našu zemlju da je pobedila na ovim izborima.

Da li bi možda, u ime tog velikog prijateljstva, recimo, povukla francusko priznanje Kosova?

Ne znam, možda i bi, mada, ako samo posmatramo kako se ideja o zajedništvu (u teritorijalnom i ekonomskom smislu; mislim pritom na ukidanje granica i slobodan protok robe), na kojoj počiva Evropska unija raspada pred naletom radikalnog nacionalizma (čitaj - nacionalnih interesa), nekih zemalja članica koje teže izlasku, zapitajmo se da li bi se Le Penova, da je postala predsednica Francuske, vodila sentimentima ili interesima svog naroda? Prisetimo se samo Donalda Trampa i euforije koja je vladala u našoj zemlji posle njegove pobede.

Mnogi su čak očekivali da će Tramp promeniti američku politiku u vezi Kosova ali to se ipak nije dogodilo (a možda je to tako samo zato što Amerika ne mora da bira između desnice i levice jer je i sa desne i sa leve strane okružena okeanom).

Sve u svemu, ipak bih rekla da su interesi uvek na prvom mestu, a sentimenti...

Njih u svetskoj politici i igri moći, odavno više nema.


Autor: Ivana Vicai, Fakultet za medije i komunikacije


Povezani članci:

Izbori u SAD - I to je Amerika

SAD I RUSIJA - Susret orla i medveda

NOVI SVET SE RAĐA

BREXIT - Kraljice, imamo problem

BREXIT - Argumenti ZA i PROTIV

Uslovi korišćenja i preuzimanja sadržaja

Sav materijal sadržan na veb sajtu www.foresighter.rs postavljen je isključivo u svrhu informisanja. Sadržaj ne može biti upotrebljen niti shvaćen kao savet, preporuka ili upozorenje. Vlasnik i autor sajta www.foresighter.rs se odriče bilo kakve odgovornosti za bilo koju osobu koja nešto učini ili propusti da učini oslanjajući se na deo ili celokupan sadržaj ove veb prezentacije. Pre korišćenja sadržaja ovog sajta i bilo koje radnje činjenja ili ne činjenja, potrebno je zatražiti profesionalne savete od strane stručnih lica. Kompletan sadržaj pripada vlasniku i uređivaču veb sajta www.foresighter.rs. Preuzimanje sadržaja je dozvoljeno samo u obimu u kom je to potrebno i nа nаčin koji ne ugrožаvа legitimne interese аutorа i integritet sаmog аutorskog delа, sve u skaldu sa Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Obim preuzetog sadržaja za koji nije potrebna posebna saglasnost, autor ograničava na 300 karaktera. Uz svako citiranje ili preuzimanje sadržaja, neophodno je na početku i na kraju citata označiti izvor informacije, a ukoliko se preuzeti sadržaj objavljuje na internetu, potrebno je obezbediti i povratni link ka izvoru informacije na oba mesta kao i ime autora. Uživajte u čitanju.

Online blog magazin o investiranju u prave vrednosti - The Foresighter