Po ugledu na države članice Latinske Monetarne Unije, i Kneževina Srbija 1868. odlučuje da uvede red u svoj novčani sistem i napusti stari otomanski način obračuna grošem, zvaničnom monetom toga vremena.

Postojale su dve vrste groša, čaršijski i poreski.

Poreski groš se delio na 40 poreskih para, njegova vrednost bila je 2 čaršijska groša i 8 čaršijskih para. Čaršijski groš sastojao se od 20 čaršijskih para.

Za najvredniju monetu važio je Talir, koji je vredeo 22 čaršijska groša.

Poreski groš  je korišćen za obračun transakcija javnog karaktera, a čaršijiski je bio zapravo nezvanični novac, a nastao je kao posledica cirkulacije obezvređenog osmanlijskog novca i služio je za obračune tržišnih transakcija.

PRVI BAKARNI NOVAC MODERNE SRBIJE

Suviše komplikovani sistem primorao je Kneževinu da pristupi kovanju novca po francuskim standardima, kako se tada govorilo.

Treba napomenuti da je jako važna okolnost koja je uticala na Srbiju da pristupi jedinstvenom novčanom obrascu, zapravo sporazum Austro-Ugarske monarhije, koja je bila jako važan spoljno-trgovinski partner Srbije u to vreme, sa Latinskom Monetarnom Unijom.

Kako je vrednost tada važećeg poreskog groša bila približna vrednosti francuskog franka (odstupanje je bilo svega 5 para odnosno 5%) srpski građani su se relativno lako navikli na latinski sistem.

Predajom Projekta o rešenju novčanog pitanja, 11. marta 1868. godine na razmatranje Državnom savetu Kneževnine Srbije, od strane M.A. Petronijevića, zastupnika tadašnjeg Ministra finansija Koste Cukića,  Kraljevina Srbija je zvanično pokrenula rešavanje pitanja svoje nacionalne monete.

Samo tri dana kasnije, 14. Marta, Državni Savet Knjaževine Srbije donosi odluku da prihvati u celini standarde kovanja evropskih zemalja i u narednoj deceniji pristupi kovanju, najpre bakarnih apoena, zatim sitnog srebrnog novca, a napokon i krupnijih srebrnih apoena i zlatnika.

Sutradan, 15. Marta Knez Mihailo Obrenović potpisao je i zvanično Dekret o kovanju srpskog bakarnog novca.

Već u to vreme Srpskim trgovcima je bio poznat francuski i švajcarski novac kovan po obrascima najveće evropske novčane unije, koji je bio najzastupljenija i najsigurnija moneta kontinentalne Evrope, nasuprot Zlatnoj Funti koja je dominirala u prekookeanskoj trgovini.

Tokom iste godine, u Srbiju iz Beča stiže iskovan prvi srpski bakarni novac, u apoenima od 1, 5 i 10 para, a Knez Mihailo, čiji se lik nalazio na aversu kovanica, nije dočekao da ga vidi i zvanično pusti u opticaj. Ubijen je u Košutnjaku, 29. Maja 1868. godine.

Najmanji apoen od jedne pare, prema stranim izvorima kovan je u 7.500.000 primeraka, prečnika 15 milimetara i težio je tačno 1 gram. Kuriozitet vezan za ovu kovanicu je greška koja se potkrala u jednoj ne tako maloj količini, pa je umesto србски na aversu, napisano срћски.

Tiraž kovanice od 5 para bio je našto malo manji, oko 7.420.000 primeraka, a kovanice su težile 5 grama i imale su prečnik 25 milimetara. I ova serija ima svoju grešku. Jedna količina kovanica, ali ovaj put manja nego u slučaju jedne pare, ima pogrešno – kontra zarotiran odnos aversa i reversa. Takvi primerci danas vrede mnogo više na numizmatičkom tržištu, nego redovni, iskovani bez te greške.

Najveći apoen od 10 para, kovan je  6.590.000 primeraka i težio je 10 grama, i bio je ne tako malog prečnika za bakarni novčić - 30 milimetara. Za razliku od apoena od 5 para, kovanice sa obrnutim odnosom avers – revers su nešto češće.

Svi primerci su iskovani od 93 do 95% bakra, u leguri sa nešto malo kalaja i cinka.

Sav novac Kneževine Srbije kovan je u Beču, sa izuzetkom zlatnika od 20 dinara iz 1879, koji je kovan u Parizu.

Kada je u pitanju tiraž ovih kovanica, interesantno je da su u jednom državnom rešenju iz januara 1879 godine pominje da je količina iskovanog novca zapravo 60% manja nego što se to može zvanično utvrditi iz srpskih i inostranih arhiva. Kao izvor prikazanog tiraža je ipak uzet zvaničan podatak, ali je velika verovatnoća da je količina prvog kovanog novca moderne Srbije ipak bila manja.

PRVI SREBRNI NOVAC MODERNE SRBIJE

Nakon nekoliko godina, 1873. Godine Srbija usvaja Zakon o kovanju srpske srebrne monete i u bečkoj kovnici se pristupa izradi srebrenjaka u apoenima od 50 para, 1 i 2 dinara.

Osnovna jedinica odnosno valuta postao je dinar, a prethodno iskovane pare, predstavljale su stote delove dinara. Ti nazivi se nisu menjali do danas.

Vrednost jedne poreske pare fiksirana je za francuski santim i istovremeno je bio uspostavljen i fiksiran odnos između franka i dinara.

Kovanica od 1 dinara, puštena je u opticaj 1875, godine, u tiražu od 3 miliona primeraka, težila je 5 grama srebra čistoće 0.835 i imala je promer 23 milimetra.

Kovanica od 2 dinara, iz 1875 godine, imala je tiraž od 1 milion primeraka, težila je 10 grama srebra takođe čistoće 0.835, imala je prečnik 27 milimetara.

Prvi put je iskovan u 2 miliona primeraka i mali srebrenjak od 50 para, odnosno pola dinara, koji je težio samo 2.5 grama srebra iste čistoće.

I pored milionskog tiraža, a zbog kasnijeg pretapanja, dvodinarka iz 1875. godine danas je i zvanično najređa srpska kovanica koja je bila u redovnom opticaju, i predstavlja pravi biser srpske numizmatike.

Konačno posle sticanja i formalne nezavisnosti na Berlinskom kongresu, 1878. godine, Srbija usvaja novi unapređeniji Zakon o srbskim narodnim novcima, kojim se definiše i  detaljno reguliše srpski novčani sistem.

Novim zakonom je prvi put bilo predviđeno kovanje velikog srebrenjaka od 5 dinara, kao i prvog srpskog modernog zlatnika od 20 dinara.

Apoeni od 50 para, 1 i 2 dinara iz 1879 pretrpeli su male promene u dizajnu i kovu, dok su ostale karakteristike kovanica ostale nepromenjene. Malih novčića od 50 para bilo je 600.000, dinara je iskovano 800.000, a tiraž dvodinarke je bio 750.000 primeraka.

Prvi veliki srpski srebrenjak nominale vrednosti 5 dinara, prečnika 37 milimetara, imao je 25 grama srebra, čistoće 0.900, a iskovan je u tiražu od 200.000.

Prvi zlatnik moderne srbije, iz 1879, nominalne vrednosti 20 dinara, težio je 6.45 grama zlata čistoće 0.900, imao je promer 21 milimetar i iskovan je u 50.000 primeraka. Za razliku od srebrenjaka, zlatnik je kovan u Parizu, a profil  Milana Obrenovića, u to vreme još kneza, okrenut je u desnu stranu.

Sa numizmatičke tačke gledišta sve kovanice iz perioda Kneževine su retke, neke više neke manje, ali su u svakom slučaju atraktivne. Primerci dobro očuvanih detalja mogu vredeti i po nekoliko stotina do hiljadu evra. Interesantno je da su kovanice iz 1875 ređe i vrednije, ali zbog specifičnosti kova, odlično očuvani primerci su možda i vredniji i ređi kod novčića kovanih 1879. godine.

Svaki od navedenih srebrenjaka i zlatnik, kovani su u veoma malom broju primeraka i u Proof -  polirana ploča tehnici i takvi primerci danas na aukcijama postižu ogromne vrednosti.

Dinar, nova moneta jedne evropske države koja se ponovo rađala tada je bio ujedno najstabilniji i najvredniji u svojoj istoriji. Vredeo je podjednako kao francuski i švajcarski franak, a zahvaljujući konvertibilnosti, neformalno je važio u čitavoj Evropi.

Teško da će se ikada više vratiti vreme kada je kafa u Ženevi mogla da se plati srpskim dinarom.