Za The Foresighter: Mr poslovnog upravljanja Aleksandar Popović

Često smo svedoci kako pojedini zakoni doneti od strane zakonodavca izazivaju brojne turbulencije. Neke su suštinske, a neke formalne prirode. Uzmimo samo brojne zakone o privatizaciji, Zakon o konverziji zemljišta, zakone o planiranju i izgradnji u različitim pojavnim oblicima.

Od 1. marta 2016. godine mnoga preduzeća koja posluju u Srbiji su se suočila sa novim izazovom u svom poslovanju, a da je računovodstveno-poreske prirode.

Naime, tog dana stupio je na snagu član 40. Zakona o porezu na dobit pravnih lica. Pomenuti Zakon (odnosno izmene i dopune) donet je krajem 2015. godine, a stupio na snagu 1. januara 2016. godine, uz odredbe koje se odnose na spomenuti član 40 sa dva meseca odlaganja. Već su prošla dva meseca primene pa nije loše videti šta kaže poslovna svakodnevna praksa.

Bitna novina izmenjenog Zakona je proširenje predmeta oporezivanja porezom po odbitku. Porezom po odbitku (po stopi od 20%) osim dividendi, autorskih naknada, kamata i naknada po osnovu zakupa i podzakupa nepokretnosti i pokretnih stvari na teritoriji Republike, od 1. marta oporezuju se i naknade po osnovu usluga koje se pružaju ili koriste, odnosno koje će biti pružene ili korišćene na teritoriji Republike Srbije. Ovo znači da se oporezivanje vezuje za trenutak isplate, a ne fakturisanja. Tako da obaveza obračuna i plaćanja nastaje u trenutku isplate sredstava po primljenoj fakturi ili u trenutku avansnog plaćanja. Osnovna intencija Zakonodavca jeste povećanje poreskog zahvata, uvođenjem novog poreskog oblika.

Ova definicija vrlo rogobatna i za stručnu javnost, je donela glavobolje i svim privrednim akterima koji se sa njom suočavaju. Na kraju krajeva i Zakonodavac je morao da izađe sa brojnim tumačenjima i mišljenjima.

Dakle, Porez na dobit po odbitku jeste porez koji se plaća po stopi od 20% na prihode koje ostvari nerezidentno pravno lice od rezidentnog pravnog lica po osnovu naknada od usluga koje se pružaju ili koriste, odnosno koje će biti pružene ili korišćene na teritoriji Srbije. Imajući u vidu da su obično ugovorom predviđene neto naknade, ovaj iznos je potrebno brutirati po koeficijentu 1,25 ako da je efektivna stopa odnosno realno opterećenje 25% neto iznosa.

Iz ovoga se vidi da je ključna relacija: isplatilac prihoda koji je rezidentno pravno lice Srbije, obveznik poreza na dobit preduzeća i nerezidentno pravno lice koje je primalac naknade za usluge koje se koriste ili pružaju na teritoriji Srbije. Iz ovoga proizilazi da su obveznici ovog poreskog oblika: privreda društva, preduzetnici koji vode poslovne knjige (kako po sistemu prostog tako i po sistemu dvojnog knjigovodstva), zadruge, nedobitne organizacije, kao i fizička lica koja su obveznici PDV-a. Kad smo već kod preduzetnika potrebno je naglasiti da paušalci nisu obveznici poreza po odbitku, jer nisu ni obveznici poreza na dobit. Obveznici takođe nisu obična - fizička lica, ogranci, stalna predstavništva stranih kompanija.

Dakle, vidi se da je jako bitan pravni status domaćeg pravnog lica, ali isto važi i za partnera iz inostranstva. Ukoliko je inostrani partner registrovan kao pravno lice, a ispunjeni su uslovi koji važe za domaća pravna lica, postoji obaveza plaćanja poreza po odbitku na uvoz usluga. Kako saznati status pravnog lica: ili imate bliske odnose pa se to samo po sebi podrazumeva ili pretragom u kompanijske registre (analogno našem APR-u) ili prepoznavanjem delova naziva tipa Ltd, SA, GmbH, AG i sl….

Druga komponenta ovog poreskog oblika jeste da označava promet usluga, ali sa elementom inostranosti. Potrebno je nekoliko puta naglasiti da se radi o oporezivanju prometa usluga, a ne robe. Dakle ukoliko od inopartnera kupujete robu i istu uvozite, ona podleže plaćanju carine, a pre toga i ukalkulisavanju svih neophodnih poreskih oblika.

U startu su se javili problemi koji se odnose na utvrđivanje mesta pružanja usluge (da li u Srbiji ili u inostranstvu). Zakon to ne propisuje, niti je urađen odgovarajući pravilnik. Od drugih zakona u poreskom sistemu Srbije ovu problematiku tangira Zakon o PDV-u, ali logika nalaže da se odredbe tog Zakona ne mogu 1/1 doslovce primenjivati za potrebe obračuna poreza po odbitku. Ono što je još bizarnije, a sada je došlo u prvi plan jeste da nijedan relevantan propis ne daje pojmovno određenje pojma usluga, osim donekle Zakona o PDV-u.

Brojni su potencijalni problemi u praksi prilikom identifikovanja mesta pružanja usluge. Recimo, kod usluge prevoza koji obavlja strani prevoznik, recimo putnika od Budimpešte do Beograda, potrebno je razdvojiti naknadu za tu uslugu na deo koji se odnosi na prevoz putnika u inostranstvu (do granice sa Srbijom), a koji na deo u samoj Srbiji. U konkretnom slučaju ovaj drugi deo podleže oporezivanju porezom po odbitkom, a prvi ne. Zapravo, ono što stvara najveću zabunu jeste termin koristiti. Zakonom nije precizirano kako razlikovati usluge prema mestu korišćenja. Od slučaja do slučaja je potrebno je analizirati gde je usluga iskorišćena.

Druge tipične usluge, koje mogu biti problematične su: oglašavanje, reklamiranje i slične marketinške usluge, usluge konsaltinga, hostinga, zakup servera, softverska podrška i slično, iako pružene od strane lica i uz pomoć resursa koji se fizički nalaze u inostranstvu, koriste se u Srbiji te je prilikom njihovog plaćanja potrebo isto učiniti i sa porezom, osim ako ne postoji pravo na oslobađanje po osnovu konkretne rezidentnosti.

Postoje i neka plaćanja koja mogu da stvore zabunu, ali je mišljenje stručne javnosti da ne vuku sa sobom obavezu plaćanja poreza po odbitku, a primeri za to su naknada štete, penali, kazne i sl, jer takva plaćanja, naknade i slično, nemaju karakter usluge.

Ovo do sada navedeno deluje prilično crno. Međutim u brojnim slučajevima se porez po odbitku ne mora plaćati. To zavisi od zemlje rezidentnosti inopartnera. Naime ukoliko je njegovo sedište u zemljama sa kojim Srbija ima potpisan ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja (UIDO) stiče se neophodan uslov za neplaćanje ovog poreza. Naime, u slučaju prihoda od usluga, prema ugovorima o izbegavanju dvostrukog oporezivanja (u nastavku: UIDO), pravo oporezivanja prihoda ima država čiji rezident ostvaruje prihode, osim u slučaju kada se prihod ostvari putem stalne poslovne jedinice. Dakle, u slučaju primene UIDO, Srbija nema pravo oporezivanja prihoda od usluga porezom po odbitku.

Ipak to samo po sebi nije sve. Naime, da bi se doslovce primenio UIDO neophodno je posedovanje potvrde o rezidentnosti u skladu sa Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Za to postoje dva načina.

Prema prvom status rezidenta države sa kojom je zaključen UIDO dokazuje se popunjavanjem potvrde propisane našim zakonodavstvom i koja se naziva „POR 2“ i koja se može preuzeti na sajtu Poreske uprave, a pri tom je višejezična, uz srpski, naravno.

Drugi način jeste dostavljanje potvrde od strane relevantne institucije odnosne države (naveden u svakom UIDO), sa overenim prevodom od strane sudskog tumača za konkretan jezik. Dostavlja se dokument koji u principu na engleskom jeziku novi naziv Certificate of (Tax) Residence.Ove potvrde važe za jednu godinu i da bi se ostvarilo poresko oslobođenje neophodno je njihovo posedovanje. Dakle, ukoliko platac želi da iskoristi pravo na poresko oslobođenje, mora prethodno da nabavi potvrdu o rezidentnosti pre nego što isplati novac po fakturi ili po osnovu avansa.

Lista zemalja sa kojima Srbija ima potpisane ugovore sa adekvatnim sporazumima se nalazi na sledećem linku: http://www.poreskauprava.gov.rs/sr/pravna-lica/pregled-propisa/ugovori-dvostruko-oporezivanje.html .

Potrebno je nekoliko puta naglasiti da je posedovanje potvrde neophodno čak i u slučaju da se sarađuje sa inokompanijom za koju „i mala deca znaju“ da je rezident npr. Nemačke, Francuske. Ništa bez ausvajsa.

Na drugoj strani, ukoliko je pružalac usluga iz inostranstva rezident države sa kojom Srbija nema potpisan UIDO ili isplatilac nije obezbedio potvrdu o rezidentnosti od pružaoca usluge sav trud pada u vodu – porez po odbitku se mora platiti.

Specifičan je odnos i sa kompanijama iz zemalja poreskog raja; tada je poreska stopa veća od opšte i iznosi 25%. Uz to, u tom slučaju porez se plaća na naknade isplaćene stranom licu za sve usluge, bez obzira na mesto pružanja odnosno korišćenja.

U neposrednom poslovnom okruženju autor je imao susret sa pribavljanjem potvrda o rezidentnosti od dve internacionalne kompanije u oblasti oglašavanja, svima poznate, a to su Google i Facebook, koje sva je sreća imaju sedište u Republici Irskoj sa kojom Srbija ima UIDO. Iskustva su pokazala da se potvrde od njih mogu dobiti u roku od 24h, a u nekoliko slučajeva i u roku od par sati. Za Facebook i Google se zahtevi realizuju preko sistema podrške poslovnim korisnicima: Business Manager za Facebook i AdWords/Google Apps for Work za Google (ili neki drugi vid tehničke podrške za konkretnu Google uslugu).

Rezidentnost odgovarajuće zemlje jeste samo nužan, ali ne i dovoljan uslov za oslobođenje od plaćanja poreza. Dodatni uslov koji zakon propisuje jeste da je inostrani partner stvarni vlasnik prihoda, odnosno da ostvareni prihod ne prosleđuje trećoj strani. Zakonom, kao ni odredbama UIDO nisu propisani dokazi koji bi potvrđivali da li je neko lice stvarni vlasnik prihoda. Ovaj deo je ostavljen na slobodno tumačenje, ali suštinski to može da bude ponuda, ugovor, faktura i sl. U principu, nadležni poreski organ, u svakom konkretnom slučaju, ocenjuje dokaze o tome da li je neko lice stvarni vlasnik prihoda, u slučaju primene odredaba UIDO.

Porez po odbitku na prihode iz člana 40 Zakona o porezu na dobit pravnih lica, za svakog obveznika i za svaku pojedinačno isplaćenu nadoknadu isplatilac obračunava, obustavlja i uplaćuje na propisane račune na dan kada je prihod ostvaren, odnosno isplaćen. Ovo je bukvalno obavezno svaki put, iako postoji oslobađanje, odnosno prijavljeni iznos je nula. Dakle, ukoliko nedeljno postoji pet plaćanja prema Facebook-u od npr. 10 evra, svaki put je potrebno podneti poresku prijavu bez obzira što je rezidentna kompanija pribavila odgovarajuću potvrdu o rezidentnosti. Uz poresku prijavu neophodno je podneti i odgovarajuće potvrde odnosno prevode istih. U tim slučajevima u poreskoj prijavi se kao poreska stopa navodi nula procenata.

Postoji i par specifičnosti u ugovorima sa pojedinim zemljama. U nedostatku prostora, potrebno je samo naglasiti da je poželjno detaljnije proučiti UIDO (mada je o dobro učiniti u svakom slučaju) sa Albanijom, Indijom, Pakistanom, Tunisom i Rumunijom.

Za sada su promene u Zakonu o porezu na dobit pravnih lica u ovom segmentu donele brojne znake pitanja, probleme za tumačenjima konkretnih poslovnih situacija, brojne logističke probleme, dakle čitav niz nepoznanica na mikronivou. Koliko će država od svega ovoga imati koristi na makro nivou još je rano ocenjivati, potrebno je da bar prođe godina dana primene  kako bi se stekao opipljiviji utisak. Bilo bi dobro da materijalna korist u budžetu bude na zavidnom nivou, kako bi se kompenzovali narasli troškovi privrede pa i u slučajevima kada se ne moraju platiti ove poreske obaveze. Pa i oslobađanje od plaćanja poreza košta.